Fitfašizam

Pre nekoliko meseci, imala sam priliku da pročitam izuzetan blogpost Dina Somerseta (Dean Somerset) koji se bavio anatomskim razlikama koje bitno utiču na kapacitete vežbača da rade određene vežbe. Da ne štreberišem previše, nemamo svi identično dizajnirane karlice, i samim tim, distribucija energije potrebne za određeni pokret pod opterećenjem direktno zavisi od stvari koje nisu pod našom kontrolom. Mi možemo raditi korektivne vežbe i vežbe fleksibilnosti i mobilnosti do određene mere, ali moramo biti svesni svojih genetskih i anatomskih ograničenja.

Somersetova opažanja nisu ograničena samo na vežbe snage i stvari koje zalaze u domen kineziologije, već su apsolutno primenjiva i u svakodnevnom životu. Već sam ranije pomninjala, ali nije na odmet da ponovim još jednom – da li će žensko imati thigh gap ne zavisi samo od procenta masnog tkiva, već ponajviše od građe karlice. Rečenica koju nekako prečesto ponavljam na ovom blogu – nismo svi isti. I baš kao što ne postoji jedan idealan način za izvođenje čučnja sa šipkom, jer svi imamo različite anatomske predispozicije na koje namamo uticaj, isto tako ne postoji garancija da će mršavljenje do određene mere dovesti do stvaranja „thigh gap“-a.

A i zašto bi? Šta je toliko specijalno u tom thigh gapu? Je l’ on treba nešto da dokaže? Samo zato što je neki praznoglavi fitness guru to lansirao kao trend? Molim?

Zapravo, ceo ovaj tekst nije toliko inspirisan građom karlice (mada možemo i o tome da pričamo, mislim da je tema izuzetno interesantna), koliko osećajem ogorčenosti koji me muči već neko vreme. U pitanju je fenomen koji opasno dobija na snazi i uticaju u poslednje vreme, a to je nešto što bih okarakterisala kao fitness fašizam, fitness elitizam i fitness snobizam. Ova tri elementa su toliko isprepletana i toliko se nadovezuju jedan na drugi, da su stvorila super-čudovište čiji je jedini zadatak da hrani taštinu i ego svojih poklonika.

Pre svega, osnovni „postulat“ fitfašista je „vežbanje i dijete zbog estetike, ne zbog zdravlja“. Fitfašisti promovišu odlazak u teretanu ne zbog blagodeti koje vežbanje ima po zdravlje, već da bi se „tonirali“. Da bi imali „dobro dupe“. „Napucane ruke“. „Masivne grudi“. „Superuzak struk“. „Pločice“. „Thigh gap“. Iako u vežbanju zarad estetike nema ništa loše, dokle god je usmereno ka realnim ciljevima, pametno dizajnirano i doprinosi poboljšanju zdravlja, kod fitfašista, vežbanje ima potpuno različitu fiksaciju: jedan deo tela, neki imaginarni cilj koji je fitfašista sebi zacrtao i za čije ostvarenje se ne biraju sredstva. Po cenu narušavanja sopstvenog zdravlja.

Primera radi, momak će krenuti da se puca steroidima da bi napumpao ruke ili grudi. Žensko će provoditi sate i sate na eliptiku, raditi stotine i stotine trbušnjaka i podvrgnuti sebe ogromnom i nezdravom kalorijskom deficitu, samo da bi sebi napravila „pločice“. Narušavanje zdravlja je rizik koji (manje ili više) svesno prihvataju, jer svi mi instinktivno znamo kada škodimo svom telu.

Psiha fitfašista je takva da ili mrze i preziru ili sažaljevaju sve one koji nisu poput njih. „Kako to misliš, imaš 15 kg viška, a ne želiš da smršaš?“ „Vidiš da nemaš dupeta, da si mršav/a, hajde na trening sa mnom. Šta, nećeš?!“ Po njima, debeli su manje vredni. Premršavi takođe. Jer važno je ono što je na površini, na fasadi. Zadovoljavaju se tumačenjem „etikete“, zato što su površni.

Fitfašista je opsednut hranom. Ili grozničavo broji svaku kaloriju koju unese u sebe, ili se grozi masnoća ili ugljenih hidrata, iz ishrane izbacuje čitave grupe namirnica bez posebnog raloga (ići ne low-carb iako nema dijabetes, izbaciće gluten čak i kada nema potrebe za tim, jer hype) i obično se hrani barem 4-5 puta tokom dana. Neki i češće. Slepo će verovati u „čistu ishranu“, preziraće fast food, slatkiše i ostalu „junk“ hranu…

I ne samo to. Učiniće sve što može da vas slomi i da od vas napravi fit fašistu, milom ili silom, tako što će vam nametati svoje viđenje sveta, koje je, jel’te, jedino ispravno.

Eno ih. Prevrću očima na McDonalds, KFC, picerije, palačinkarnice. Da se oni pitaju, „sve bi to zatvorili“. Pljeskavica u lepinji ili burek su đavolje tvorevine. Mlečna čokolada takođe. Ali zato se zaklinju u integralni hleb, nemasni jogurt, mleko bez laktoze, ili kuvanje na kokosovom ulju, morsku ribu barem 3x nedeljno, punomasne sireve. Hrane se „čisto“ tako što svoju klopu spremaju na teflonu ili onim termo-vrećicama, jer ne daj Bože da stave malo masnoće.

„Dobar holesterol, loš holesterol, trigliceridi…“ reči koje često upotrebljavaju, kao da znaju o čemu pričaju, a pri tome nemaju blage veze koliko je delikatan i kompleksan naš organizam, i koliko smo svi zapravo beskrajno različiti. Baš kao i naše karlice.

A sada, breakdown.

To što ja svojim blogom pokušavam da nateram nekoga da vežba ili da povede računa o ishrani, to ne radim zato da bi taj neko imao „dobro dupe“ ili „thigh gap“, već zato da bi taj neko bio zdraviji. Da bi „nadogradio“ sebe, svoju unutrašnjojst. Da bi „poboljšao“ sebe. Da bi postao „najjača verzija sebe“. Ne samo u smislu fizičke snage, već i psihološke snage, žilavosti, zdravlja.
Imali 40 ili 140 kg, podjednako ste vredni. Ma šta vam mediji i fitfašisti govorili, u sebi nosite kvalitete koje niko drugi nema. Ne kažem da ste „posebne pahuljice“, niti pokušavam da vam uvalim taj lažni hipsterski individualizam. Da biste sebe promenili na bolje, morate pre svega sebe da zavolite. Da zavolite ono što vidite u ogledalu svako jutro. Da u tom odrazu ne vidite nedostatke koje svi mi imamo, već vidite ono što je dobro. Da zavolite sebe onakvim kakvi jeste, i da iz te ljubavi prema sebi učinite sve da budete još bolji.

A što se fitfašista tiče… uveravam vas da su oni u 99% slučajeva bazeni prepuni toksičnih frustracija. Jeste, dići će nos što kupuju „Tonus“ hleb, jedu integralni pirinač i asparagus, a vas će mrzeti iz dna duše zato što klopate parče pice. Jer i oni bi to klopali, ali… ne mogu. To se kosi sa ideologijom fitfašizma. U svom cegeru napravljenom od organskog pamuka, prepunog pilećeg belog mesa i Ella sira, proći će pored lokalnog Meka ili brze hrane, stisnuti zube i pomisliti „oh kako bi divno bilo pozatvarati ovo! Kad ne mogu ja da jedem, neću da iko drugi jede!“. Ili će svoje frustracije pokušati da skriju lažnom dušebrižnom retorikom tipa „Jaaao, šta naša deca jedu!“ To nije briga, to je ortoreksija.

OK, da se razumemo. Bog je čoveku dodelio slobodu volje. Ako mi se jede nešto u Meku, moje je pravo da to i pojedem. Svakako da me niko iz Meka neće kidnapovati i naterati me da jedem čizburger protiv svoje volje. Ako ga jedem, to je zato što JA TAKO HOĆU. To nema veze sa medijima i reklamom. Čuj. Toliko godine reklamiraju i duvan i alkohol, i to znatno agresivnije, pa ja niti pušim, niti pijem. Jednsotavno, želim da imam tu slobodu izbora. Ješću onako kako želim da jedem, kada ja želim da jedem. To je izbor koji pravim svesno, potpuno uračunljiva, uzimajući u obzir kalorijske vrednosti takvog obroka. I kao “informisana stranka”, svesno biram da takvu hranu ne jedem svaki dan. Hej, malo zdravog razuma nikada nikoga nije ubilo, zar ne?

To šta će jesti vaša deca nema apsolutno nikakve veze sa mnom. To zalazi u domen kućnog odgoja. Po mom skromnom mišljenju, lišavati dete čokolade je isto kao i terati psa da postane vegan. Nehumano. Da se razumemo, apsolutno se slažem da nekim stvarima nije mesto na rafovima, kao i da korišćenje visokofruktoznog sirupa i hidrogenizovanih biljnih masti mora biti regulisano i maksimalno ograničeno. Ali zabranjivati neke namirnice samo zato što se ne uklapaju u „naše viđenje sveta“ nije ništa drugo nego vid totalitarizma.

I ne, ne goje se deca od čokolade, bureka i pljeskavica. Goje se zato što kako dođu kući iz škole sedaju za kompjuter i vise na internetu po nekoliko sati, zato što se uopšte ne kreću. Analogno zahtevima da se dodatno oporezuju brza hrana i šećeri, hajde da dodatno oporezujemo i mobilne telefone, tablete i računare, tj sve te stvari zbog kojih kao debili sedimo kod kuće, umesto da izađemo napolje.

Stvarno, hajde da rekviriramo polja na kojima se uzgaja krompir, i na njima napravimo trening kampove sa elipticima jer KORMPIR GOJI. Hajde da to isto uradimo sa pšeničnim poljima, jer gluten, jer pecivo, jer goji.

Gojenje je stvar kalorijskog viška. Čovek se lako ugoji i od najzdravije hrane na svetu, onda i samo onda kada je unos veći od potrošnje. Dosta više sa glupostima. I još nešto, nemaju svi para da se hrane visokokvalitetno. Neko sebi ne može da priušti 300g piletine svaki dan. Ili da cepa fetu svaki dan. Neko sebi može da priušti samo kiflu i jogurt. Šta sad, fitfašisti? Da ga bacimo lavovima?

To je taj identični okvir razmišljanja kao kod ljudi koji bi pre pojeli g****, nego što bi kupili nešto kod Kineza. Reality check: da nema tih Kineza, ma koliko njihove stvari bile lošeg kvaliteta, 90% Srbije ne bi imalo šta da obuče. Tužno, ali istinito.
Ovaj tekst se odnosi na oba pola, ali poseban akcenat stavljam na žene. Šta se desilo sa solidarnošću? Međusobnim uvažavanjem i podrškom? Slavljenjem naše individualnosti? Lepote koja je iznutra? Kako je moguće da smo postale još praznoglavije, još površnije?

Živimo u vreme koje od nas, žena, traži previše. Žensko treba da bude i majka, i domaćica, i kuvarica, i čistačica, a pri tome, svaki dan mora da ima čistu, isfeniranu, kosu, da bude našminkana, doterana, izdepilirana i, naravno, FIT. Jer isfenirana kosa, šminka i mršavost su simboli ženstvenosti. Mršavost naročito. Uzmite samo za primer reklamu za jedan od najprodavanijih preparata za mršavljenje kod nas. Ime namerno ne spominjem, ne dam reklamu tim štetočinama. U toj reklami, devojka, izuzetno vitke građe, deprimirano leži na krevetu, frustrirano gleda u posudu ispunjenu gricklalicama. Ali se onda odlučuje za taj Svemogući Preparat i HOP! Naredna scena, ista ta devojka se valja sa zgodnim tipom po krevetu, i oboje su tako srećni i verovatno će živeti srećno do kraja života. Poruka nije nimalo sublimirana: sreća za ženu je veza sa nabildovanim frajerom koga je moguće ujuriti samo ako smo dovoljno mršavi. Prosto ne znam odakle da počnem sa nabrajanjem svih stvari koje nisu normalne u ovoj reklami. Da li je to devojka koja uopšte nije mršava? Koja odbija da jede hranu koja joj se jede zato što tripuje da je gojazna, A NIJE? Da li je to ideja da je jedina sreća za ženu scenario u kojem ta žena MORA da ima partnera? Na kraju, da li je zaista sreća rezervisana samo za one mršave?

Poenta ovog gunđanja u subotu… ženama je već isuviše teško i bez vas, fitfašista. O’ladite malo. Prvo, edukujte sebe, pre nego što počnete da drugima solite pamet i da prekrajate tuđe živote. Drugo, ni 6-pack, ni zategnuta guza, ni napucani tricepsi ne mogu da skriju da ste ono što se preko Okeana zove „douchebag“.