RSS Feed

Category Archives: random Ivy

Selidba

Posted on

Bez previše detaljisanja – blog se seli na profesionalni hosting, sa sopstvenim domenom. Još uvek se “nisam raspakovala” i fakat treba malo da se okreči i da se “udari laminat”, ali ste svakako dobrodošli. Nastavljamo gde smo stali na I Can Lift This. 🙂

Advertisements

Dosta više

Posted on

napomena: tekst obiluje psovkama

Sve je započelo pomalo „nevino“. 2013. godine, Maria Kang, inače instruktorka fitnesa, objavila je provokativnu fotku, na kojoj pozira sa nečim čime se najviše ponosi.

exercise17f-1-web

Ne, ne mislim na decu. Mislim na njenu sopstvenu fizionomiju. Hej, možeš da imaš čopor dece, ali to ne znači da moraš da ostaneš bez trbušnjaka ili da ne izgledaš kao fitnes model, je l’ tako?

Nedugo zatim, još jedna „fitnes mama“ je „zapalila“ društvene mreže. Abby Pell, takođe fitnes profesionalac po zanimanju, objavljuje fotku u kojoj pozira sa svojim dragim 6-pack trbušnjacima i ćerkom. Ćerkom, čiji izraz lica kao da kaže „vau, nemoguće da joj nisam uništila figuru, s obzirom da je to nešto po čemu su deca inače poznata!“

ylegvonililqdvwdetch

Naravno, domaći mediji, vazda inspirisani Dejli Mirorom i Hafington Postom nisu propustili priliku da se pozabave i domaćim „fitnes mama“ i pokažu da eto, i mi imamo nekoga da posluži kao pozitivan model svoj ženskoj čeljadiji. I ne, neću linkovati, jer ste smradovi i neću da vam stvaram traffic.

Pa jebem vam mater.

Prestanite da nabijate kompleks niže vrednosti porodiljama, idioti. Mislite da je čudo imati trbušnjake svega par meseci nakon porođaja? Čudo je doneti novi život na svet, a ne imati trbušnjake.
Umesto da svaku majku uzdignete na nivo heroja, jer roditi dete, naročito u Srbiji nije ništa drugo do vrsta herojskog čina, vi joj natrljajte na nos, što direktno, što indirektno, da je debela, da je njen izgled estetski neprihvatljiv i da što pre mora dovesti svoje telo u stanje 17-godišnje devojčice.

Kao da sav pakao prolaska kroz domaća porodilišta nije dovoljan, kao da sam čin porođaja nije dovoljno traumatičan na jedan izuzetno specifičan način, kao da postporođajna depresija uopšte ne postoji, hajde, napišite tekst kojim novopečenim majkama „nešto objašnjavate“. Smradovi.

Da ste mi u fizičkom domašaju, rado bih vam opalila šamar, ali na vašu sreću, to ne mogu da uradim. Šteta. Taj šamar bi možda bio dovoljan da ukapirate u kakvom svetu živite. A ako toga niste svesni, evo nekoliko statističkih primera.

info_2

Sve više devojčica startuje sa dijetama još u osnovnoj školi, što samoinicijativno, što zbog pritiska sredine i roditelja. Već godinama, broj obolelih od poremećaja ishrane je u stalnom porastu. 95% obolelih od poremećaja ishrane ženskog pola su uzrasta od 12 do 25 godina. Svaka druga devojčica uzrasta od 11 do 13 godina svoje telo percipira kao gojazno. Anoreksija se popela na 3. mesto liste najzastupljenijih hroničnih bolesti među tinejdžerima u SAD.

opasni sadržaji na Internetu nikada nisu bili dostupniji

opasni sadržaji na Internetu nikada nisu bili dostupniji

Konsekventno, internet je prepun blogova i foruma koji promovišu „thinspo“, izgladnjivanje i strategije koje će devojkama širom sveta doneti jebeni „thigh gap“. „Proana“ tematika je sve zastupljenija. Devojčice razmenjuju savete kako da jedu što manje i da to sakriju od okoline. Alo, bre?!

Kao da nije dovoljno što ubeđujemo devojčice širom sveta da nikada nisu dovoljno mršave, ni trudnice nisu pošteđene. Jedan od aktuelnih trendova je „mommyrexia“. Mlade trudnice hrle u teretane i podvrgavaju se rigoroznim dijetama da se ne bi previše ugojile tokom trudnoće.

JER SE ŽENSKA VREDNOST MERI FIZIČKIM IZGLEDOM.

Još jednom, jebem vam mater.

Kako nauče sva slova, devojčice počinju da čitaju tekstove o dijetama. Kako uključe televizor ili internet, na svakom koraku će ih „napadati“ ravni stomaci manekenki i fitnes modela uz jasnu poruku: ako hoćeš da budeš društveno prihvaćena, moraš da budeš mršava. Moraš da imaš thigh gap. U protivnom, ne vrediš ništa.
Počni sa dijetom sa 12 godina, do 18. izgubi redovan ciklus i onda moli Boga da ne sklizneš u anoreksiju (psihijatrijsku bolest sa najvećim procentom morbitideta, uzgred). Onda ostani u drugom stanju (pod uslovom da nisi već isuviše sjebala svoje hormone dijetama na kojima si od 12. godine), i obavezno kreni u teretanu i jedi što manje, jer, ne daj Bože da se ugojiš. Rodi to dete, ako ti je ono uopšte i bitno (da ti je bitno, vodila bi računa o njemu dok ti je u stomaku tako što bi ga hranila) i onda brže, bolje kreni u teretanu i za što kraće vreme vrati svoju „tinedžersku liniju“, jer svakim danom za ovo društvo si sve manje i manje vredna.

Da se ponovim: jebem vam mater.

Svi vi… novine, televizija, internet gurui, „dobronamerni savetnici“…

OSTAVITE ŽENE NA MIRU!

Prestanite da nas sistematski jebete u zdrav mozak od najranijeg detinjstva, prestanite da nam namećete kako treba da izgledamo, kako treba da razmišljamo, šta treba da nas interesuje, kako treba da se ponašamo, prestanite da nam zagledate u tanjire. Prestanite da nas okrećete i trujete jedne protiv drugih, prestanite da stvarate to veštačko, bolesno rivalstvo među ženama u kojem najmršavija pobeđuje.

PRESTANITE DA NAS SVODITE NA JEBENI KONFEKCIJSKI BROJ.

Fitness mame nisu relevantne za 99.9% ženske populacije. Zašto? Zato što za 99.9% žena, fitnes nije profesija, niti životno zanimanje. Za fitnes mamu je bitno da izgleda „isečeno“, jer to kod klijenata ispranih mozgova stvara privid „forme“ i „zdravlja“, i to joj donosi prihod. Samim tim, fitnes mama može sebi da priušti luksuz da se hrani onako kako se hrani fitnes profesionalac, da provodi po 6 sati dnevno u teretani i sl. 99.9% žena nema taj luksuz. Zato prestanite. To što radite je odvratno, nisko, nepošteno, grozno i jadno.

Hoćete da pomognete porodiljama? Stvarno da im pomognete? Pričajte im o postporođajnoj depresiji. Nemojte im davati blanko preporuke vežbi, jer ne znate u kakvom su stanju njihovi karličini i trbušni mišići. Pričajte o inkontinenciji nakon porođaja. Pričajte o zdravom odnosu prema telu, ne natrljavajte im na nos fitnes mame sa njihovim trbušnjacima.

Hoćete da pomognete ženama? Širite poruke zdravlja, a ne mršavosti. Promovišite snažnu, samostalnu ženu koja je ponosna na sebe i na sve što je postigla, na ženu koja ne dozvoljava da je neko svede na fizički izgled. I nije bitno da li je žena mršava, popunjenija, fizički jaka, fizički slaba… mi smo daleko više od toga.

U protivnom… jebem vam mater.

Primum non nocere

Posted on

Internet je opasna stvar.

Svaka šuša može da napiše šta god poželi. Ukoliko se vaša interesovanja poklapaju sa pisanijem dotične šuše, Google će vas pre ili kasnije dovesti do šušine stranice.

U neku ruku, i ja sam šuša. Šta zante o meni? Ko sam ja? Kakve “kredencijale” zapravo imam? Da li uopšte znam o čemu pišem? Da li samo pročitate ono što napišem, i to uzmete “zdravo za gotovo”, bez trunke želje da proverite da li je to tačno? Da li lajkujete neki tekst samo zato što ste u tom tekstu našli potvrdu za sopstveno mišljenje? Ili, ako se pak, ne slažete sa onim što u tekstu piše, da li na trenutak zastanete da revidirate svoj stav?

“Exercise science”, nutricionizam… relativno su mlade nauke i industrije, i sve što su do sada iznedrile, dobrim delom predstavlja vid tapkanja u mraku. Neke stvari su utvrđene i dokazane, za neke stvari postoje pretpostavke. Negde imamo korelacije, a negde direktnu kauzalnu vezu. Neke hipoteze su se pokazale ispravnim, druge su oborene, i to je okej. Sve je to deo istraživačkog procesa. I tako treba da bude.

I da. Ja jesam šuša, u smislu da sam tamo neka NN ženska osoba koja vodi (doduše neredovno) blog o treningu i ishrani. Ali hej – najgore što može da vam se dogodi ako poslušate moj savet je da dobijete jaku upalu mišića (zato što propovedam žestok trening) ili da budete gladni s vremena na vreme (ako prihvatite Intermittent Fasting, koji praktikujem već godinama).

Ono što se sigurno neće dogoditi ako slušate moje savete, to je da dobijete komplikacije od morbila. Ili da, daleko bilo, autističnog člana porodice lečite klistirom varikinom i sangejzingom. Nećete čuti gluposti tipa da za začeće nije potreban kontakt jajne ćelije i spermatozoida. I nećete čuti da je nošenje obuće uzrok svih nedaća modernog čoveka.

measles-elimination-orig-6-728

“Primum non nocere”.

Princip kojeg bi trebalo da se pridržava svako ko se bavi bilo medicinom, bilo nekom drugom srodnom naukom. Kao što je nutricionizam. Iako nisam lekar, “primum non nocere” je prvo i osnovno pravilo koje mi je stalno pred očima kada pišem neki tekst za blog.

Da li je “primum non nocere” princip koji važi i za proponente nevakcinisanja dece? Da li “primum non nocere” važi i za horde “velkovista” koji šire dezinformacije, poluistine i opasne laži brzinom kojom se polio virus širio svetom? Isti taj polio koji je iskorenjen… pa, vakcinom.

Mogu da razumem bes prema srpskom zdravstvenom sistemu, kojim dominira korupcija, nestručnost, nepotizam, nemar prema pacijentima i jad, beda i nemaština. Opravdano podozrenje prema Ministarstvu zdravlja koje nije u stanju da obezbedi ispravne vakcine onda kada je vreme. Mogu da razumem i reakcionarski gnev prema medijskim histerijama u vidu naslova tipa “od ptičijeg gripa će umreti milijardu ljudi”, pa se na kraju ne dogodi ništa.

Ali ono što ne mogu da razumem, niti za šta mogu da pronađem opravdanje, to je neshvatljivo dovođenje u pitanje nečega što je dokazano provereno, ispravno i pre svega zdravstveno neophodno, a to je vakcinacija.

I potpuno mi je neshvatljivo da mi danas, u 21. veku treba da se bavimo tako elementarnim pitanjima kao što je “da li treba vakcinisati decu?” Da li ste vi jebeno normalni?

avvax

Šta se dogodilo? Neki neuki kreten koji još uvek nije uočio razliku između “jer i je l'” je na FB šerovao neku glupost o vezi između vakcina i autizma? Ili je neka isprepadana tetka pročitala takav tekst i poslala vam all-caps mejl, pozivajući na uzbunu? Živa u vakcini? Formaldehid? Truju nam decu?!

Da li treba vakcinisati decu ili ne, to za mene uopšte nije pitanje. I nemam nameru da trošim vreme ubeđujući nekoga da prosečna kruška ima više formaldehida u sebi nego vakcina. Da konzerva tunjevine ima više žive od vakcine (ako vakcina uopšte sadrži živu).
Jer nema svrhe.

Znate šta je tragedija? Što će ljudi sa podjednakom, ako ne i većom pažnjom pročitati informaciju koju šeruje neka šuša, od informacije koji šeruje stručno i obrazovano lice. Što će gomila roditelja, koji su inače uredno vakcinisani kao deca, prkosno odbijati da vakcinišu svoje dete, po cenu odlaska u zatvor, jer eto, dobili su mejl sa gomilom Fwd: FWD: fwd: u kojem tamo neko piše da su vakcine genocid.

A svaki pokušaj da ih ubedite da greše je jednostavno besmislen. Oni su odlučili u šta da veruju, i ukoliko im kažete nešto suprotno, optužiće vas da ste agent farmakomafije, industrije šećera, Monsanta, Iluminata, Rokfelera, CIA, Svetske vlade, MMFa, rozenkrojcera, masona i Coca Cole. Naravno, jer nijedno svetsko zlo ne može da prođe bez Coca Cole. E, da, i “jafice”. Jer znamo da ako zagrizete “jaficu”, u žele-sloju se tačno vidi lik Lucifera. I to ne bilo kakvog, već genetski modifikovanog. Ima 4 roga umesto 2. Majke mi.

Ukrakto, živo me zabole ako hoćete da uništite svoje zdravlje zato što taaako prezirete modernu medicinu. Što se mene tiče, ako doživite saobraćajku, nemojte zvati hitnu pomoć, već gledajte u sunce. Ako polomite kuk na ledu u ove zimske dane, pređite na presnu ishranu, to će sigurno odraditi posao bolje od bilo kakve ortopedske procedure.

Vi…vi me se ne tičete. Ali me se tiču vaša deca, jer ta sirota stvorenja nisu zaslužila da imaju takve roditelje. Ugrožavajte sebe koliko vam je volja, sprovodite na sebi te vaše “in vivo” eksperimente sa klistiranjem i urinoterapijom. Ali vaša deca zaslužuju šansu. Uključite mozak, ako vam već nije kalirao od tolikog sangejzinga. Pogledajte činjenicama u oči. Ne plašite se nauke. Edukujte se.

I ako već hoćete da poslušate neku šušu na internetu, poslušajte mene. Vakcinišite svoje dete. Zbog njega samog. Zbog druge dece koja su već bolesna i ne mogu da prime vakcinu, već se oslanjaju na kolektivni imunitet. Zbog svih nas. Ali i zbog sebe. Ili možda mislite da ste dovoljno jaki da sebi oprostite potencijalno fatalne komplikacije po vaše dete od infekcije boginjama? Možete da živite sa tim na savesti? Da vidite kako se “obične” morbile pretvaraju u encefalitis i kako vam dete umire? Koliko ste sigurni u to?

autentični krimi rad

autentični krimi rad

PS Verujem da će ovaj moj apel ostati u senci tvita Jelene Karleuše da decu ne treba vakcinisati MMR vakcinom. I to je okej. Na kraju krajeva, ko sam ja da kontriram jednoj tako stručnoj i prosvećenoj personi, univerzalno edukovanoj o svemu, od politike, ljudskih prava, pa do epidemiologije i infektivnih bolesti?

Moja priča

Posted on

iliti: kako mi je malo falilo da zaglavim ozbiljan poremećaj ishrane

Postoji jedna velika i tužna istina. Onaj ko se jednom ugoji, pa smrša, taj je najverovatnije sjeban za ceo život.

Oduvek sam bila korpulentno klinče. Kršni i visoki roditelji (sa jedne strane familije zlatiborski gorštaci, sa druge miks Hercegovine, Like i Zagorja) su dali odličan genetski “ram” . A lokalna kuhinja je taj “ram” fino popunila. Dok sam se bavila sportom i vodila koliko-toliko aktivan život, sve je bilo super. A onda, kada jednom teretanu zameniš knjigom (ili kompjuterom, ili radnim stolom sa foteljom ili… ili… ili…), sve manjkavosti moje ishrane su došle na naplatu. Za relativno kratko vreme, uspela sam da se ugojim preko 20 kg. No, istini za volju, kilava štitna žlezda i tiroidni panel koji je uvek bio na nivou subkliničkog hipotiroidizma “koji samo treba pratiti” svakako nisu pomagali.

Bilo kako bilo… znajući da pored kršne građe, u porodici furamo i sklonost ka kardiovaskularnim bolestima (čitaj hipertenzija, povišene masnoće, šlog tu i tamo), crvena lampica se upalila na vreme (relativno?), uozbiljila sam se, sredila ishranu i vratila se svojoj dragoj teretani. Ali ovaj tekst nije o tome. Ovo je tekst o onome šta sledi kada se višak smakne.

Znate šta sledi? Panični strah da se ponovo ne ugojite.

Pokušala sam da pronađem idealan način ishrane, te sam počela da se dodatno edukujem. Kako je literatura o tematici dijetetike izuzetno teško dostupna (a dobrim delom i zastarela), Internet se učinio kao idealno mesto koje će mi pružiti odgovore na sva moja pitanja. Da se razumemo, nisam debil. Niti sam neko ko pojma nema kako stvari funkcionišu. Osnove biohemije i fizioloških procesa sam koliko-toliko savladala tokom procesa sopstvenog mršavljenja. Ali nekako, ma koliko razum i logika govorile jedno, svemogući Internet je taj koji je “vrhovna instanca”.

A Internet je rekao – low carb. LCHF. Šećer je zao. Ugljeni hidrati su toksični. Insulin je ubica. Smrt ugljenim hidratima. Voće je najopasnije, fruktoza razara. Internet je rekao – dijeta. Redukciona dijeta. 90% tekstova koji se tiču ishrane su u osnovi jebene redukcione dijete. Kako smršati? Kako se zategnuti? Kako izgubiti stomačić? Kako se rešiti “šlaufa?” Kako izgubiti zadnjih 5 kilograma?

Razum mi je govorio: Ivy, bila si na dijeti. Izgubila si višak koji si imala, ali si izgubila i nešto mišićne mase. Dosta je bilo kalorijskog deficita, hajde sad malo da jedeš normalno. Internet sa svim svojim guruima, što domaćim, to i stranim mi je vikao: “NE! NE! MORAŠ JOŠ DA SMRŠAŠ! ŠTA “JEDI NORMALNO?” HOĆEŠ DA POJEDEŠ TU TESTETNINU, PA DA SUTRADAN BUDEŠ 5 KILA TEŽA, A?”

I priznaću. Internet je pobedio razum i logiku. Sve ono što sam znala, sav moj intelekt, svo moje znanje, kapituliralo je pred dogmom… Dogmom koja kaže: Žensko nikad nije dovoljno mršavo. Šećer je zlo.

Primetila sam da sam počela da mrzim sopstveno telo. Išla sam redovno u teretanu, gde sam pratila najbolje moguće trening protokole i to od vrhunskih stručnjaka iz oblasti treninga i fizičke pripreme. Eric Cressey, Mike Robertson, Mark Rippetoe… Znala sam da moram da ojačam. Pokušavajući da ojačam fizički, moja volja je postajala sve slabija. Jednostavno, rezultati su izostajali. Na treningu nisam imala snage, oporavak mi je bio nikakav. Sve brojke na treningu su se zakucale, nisam postajala jača, ali sam zato u licu postajala sve bleđa. Napokon, kazaljka na vagi se zakucala. Sve je stalo. Osećala sam se mizerno. Promašeno.

Na mahove bi razum dobio bitku, pa bih nakon treninga pojela bananu uz proteinski šejk. Ili bih čak pojela porciju ovsenih pahuljica. A nakon toga bih se pogledala u ogledalo i sebe videla ugojenu. Kretenski, zar ne?

Podvukla sam crtu, napravila rekapitulaciju i došla do zastrašujućih podataka. Trenirala sam 6x nedeljno. Unosila sam ne više od 1700 kcal dnevno, što je za moju visinu (1.83) PREMALO. Došla sam do tačke kada sam opasno počela da gubim snagu na treningu. Izgubila sam koncentraciju, bila sam hronično umorna i neraspoložena. Moje telo je tražilo ugljene hidarate. Moji mišići, moj mozak…

Sećam se dana kada je keva donela gajbicu malina. Sveže, tek obrane. Gledala sam ih nekoliko sekundi i onda sam brže-bolje pobegla iz prostorije. Jebote, počela sam da se plašim voća.

Ima tu još jedna stvar. Kada sebe dugo lišavaš nečega, pre ili kasnije, sistem se slomi. U slučaju ugljenih hidrata, to se ogleda u periodničnim epizodama prejedanja. Tj binge eating. Kod mene je to bilo ovako… 8-9 dana držim UH na apsolutnom minimumu, ispod 50g dnevno. A onda 10. dan puknem i razvalim se od napolitanki, čokolade, keksa i torti. Sutradan se osećam kao najobičnije govno koje ostane na treningu 4 sata, “za kaznu”.

U međuvremenu sam se povukla u sebe. Društveni život mi se sveo na dvevne izlaske, kada bih mogla da popijem samo limundu ili čaj. Ručak sa prijateljima? Kako da ne. Povrh svega, zdravlje je počelo da trpi. I to ozbiljno. Subklinički hipotiroidizam je prerastao u Hašimotov hipotiroidizam. Vrag je odneo šalu.

Trenutak kada sam se trgnula iz pakla je bio kada me je draga osoba pitala: “Da li se sećaš kada si poslednji put izdržala više od 3 dana da nisi na dijeti? Da nisi u deficitu?”

Tri godine.

Tri jebene godine odricanja. Maltretiranja sopstvenog tela i razuma. Tri jebene godine tokom kojih sam bila rob dogmi i poluistina.

Shvatila sam da je vreme da vratim svoj život nazad. Stidljivo sam počela da jedem sve. Polako sam počela da povećavam dnevni unos kalorija. Stručna literatura je bila neumoljiva: ko ima hipotiroidizam, NE SME da izbacuje ugljene hidrate. Prestala sam da čitam idiotske blogove i forume koji su veličali bilo koji tip ishrane koji obuhvata izbacivanje čitave grupe namirnica. Vagu sam sklonila daleko od očiju. Jedini parametar mi je postao trening. Koliko sam podigla danas? Da li je bolje nego prošle nedelje? Nije? POJAČAJ KLOPU.

Da li je bilo lako? Ne mogu rečima da vam opišem unutrašnje lomove svaki put kada bih sebi napravila porciju paste sa arrabbiata prelivom. Flešbekovi ugojene verzije sebe. Unutrašnji glas koji ponavlja “insulin će ti sve to smestiti u masno tkivo”. I glas razuma koji je u početku bio tih, a posle sve jači i jači, koji mi je govorio “hrana je gorivo. Mišići su ti gladni”.

Bilo je potrebno dosta vremena da dođem do tačke na kojoj sam danas. Kada bez griže savesti jedem sve, naravno, trudeći se da se se hranim zdravo. Prestala sam da robujem hrani. Prestala sam da se plašim ugljenih hidrata. Šećera. Počela sa da čitam stručne tekstove, studije… a ne gluposti koje serviraju internet gurui. Trening mi je postajao sve bolji. Moj izgled se popravljao, počela sam da dobijam na mišićnoj masi, bez gojenja.

I sada tvrdim… umerenost je ključ. Ne postoji dobra i loša hrana. Ne postoji dobra i loša grupa namirnica. Proteini su dobri. Masnoće su dobre. Ugljeni hidrati su dobri. Bez obzira da li hoćemo da smršamo, da nabacimo masu ili pak, da ostanemo isti.

Da li moja priča ima happy end? Ne znam. Zato što još nije gotova. Ovo je borba. Iako sam živi primer da nije potrebno lišavati sebe hrane koju volimo, često uhvatim sebe kako se lomim kada vidim keksić na dohvat ruke. Jezivo je teško pobeći iz tog mentaliteta konstantne dijete. Jezivo teško.

Bila sam opasno blizu da iz ortoreksije skliznem u nešto mnogo ozbiljnije. Ali kada priđeš tako blizu ivici ponora, skapiraš koji si kreten. Hoću da verujem da sam naučila svoju lekciju. Iskustvo je na mojoj strani. Nauka je na mojoj strani. Razum je na mojoj strani. Možda ovoj borbi nikada neće biti kraja, ali barem znam da sam sama sebi najveći neprijatelj. Optimizam mi uliva to što uz fizičko jačanje, jačam i mentalno.

Nadam se da će barem neko izvući pouku iz moje priče.