RSS Feed

Category Archives: fundamenti

Dosta više

Posted on

napomena: tekst obiluje psovkama

Sve je započelo pomalo „nevino“. 2013. godine, Maria Kang, inače instruktorka fitnesa, objavila je provokativnu fotku, na kojoj pozira sa nečim čime se najviše ponosi.

exercise17f-1-web

Ne, ne mislim na decu. Mislim na njenu sopstvenu fizionomiju. Hej, možeš da imaš čopor dece, ali to ne znači da moraš da ostaneš bez trbušnjaka ili da ne izgledaš kao fitnes model, je l’ tako?

Nedugo zatim, još jedna „fitnes mama“ je „zapalila“ društvene mreže. Abby Pell, takođe fitnes profesionalac po zanimanju, objavljuje fotku u kojoj pozira sa svojim dragim 6-pack trbušnjacima i ćerkom. Ćerkom, čiji izraz lica kao da kaže „vau, nemoguće da joj nisam uništila figuru, s obzirom da je to nešto po čemu su deca inače poznata!“

ylegvonililqdvwdetch

Naravno, domaći mediji, vazda inspirisani Dejli Mirorom i Hafington Postom nisu propustili priliku da se pozabave i domaćim „fitnes mama“ i pokažu da eto, i mi imamo nekoga da posluži kao pozitivan model svoj ženskoj čeljadiji. I ne, neću linkovati, jer ste smradovi i neću da vam stvaram traffic.

Pa jebem vam mater.

Prestanite da nabijate kompleks niže vrednosti porodiljama, idioti. Mislite da je čudo imati trbušnjake svega par meseci nakon porođaja? Čudo je doneti novi život na svet, a ne imati trbušnjake.
Umesto da svaku majku uzdignete na nivo heroja, jer roditi dete, naročito u Srbiji nije ništa drugo do vrsta herojskog čina, vi joj natrljajte na nos, što direktno, što indirektno, da je debela, da je njen izgled estetski neprihvatljiv i da što pre mora dovesti svoje telo u stanje 17-godišnje devojčice.

Kao da sav pakao prolaska kroz domaća porodilišta nije dovoljan, kao da sam čin porođaja nije dovoljno traumatičan na jedan izuzetno specifičan način, kao da postporođajna depresija uopšte ne postoji, hajde, napišite tekst kojim novopečenim majkama „nešto objašnjavate“. Smradovi.

Da ste mi u fizičkom domašaju, rado bih vam opalila šamar, ali na vašu sreću, to ne mogu da uradim. Šteta. Taj šamar bi možda bio dovoljan da ukapirate u kakvom svetu živite. A ako toga niste svesni, evo nekoliko statističkih primera.

info_2

Sve više devojčica startuje sa dijetama još u osnovnoj školi, što samoinicijativno, što zbog pritiska sredine i roditelja. Već godinama, broj obolelih od poremećaja ishrane je u stalnom porastu. 95% obolelih od poremećaja ishrane ženskog pola su uzrasta od 12 do 25 godina. Svaka druga devojčica uzrasta od 11 do 13 godina svoje telo percipira kao gojazno. Anoreksija se popela na 3. mesto liste najzastupljenijih hroničnih bolesti među tinejdžerima u SAD.

opasni sadržaji na Internetu nikada nisu bili dostupniji

opasni sadržaji na Internetu nikada nisu bili dostupniji

Konsekventno, internet je prepun blogova i foruma koji promovišu „thinspo“, izgladnjivanje i strategije koje će devojkama širom sveta doneti jebeni „thigh gap“. „Proana“ tematika je sve zastupljenija. Devojčice razmenjuju savete kako da jedu što manje i da to sakriju od okoline. Alo, bre?!

Kao da nije dovoljno što ubeđujemo devojčice širom sveta da nikada nisu dovoljno mršave, ni trudnice nisu pošteđene. Jedan od aktuelnih trendova je „mommyrexia“. Mlade trudnice hrle u teretane i podvrgavaju se rigoroznim dijetama da se ne bi previše ugojile tokom trudnoće.

JER SE ŽENSKA VREDNOST MERI FIZIČKIM IZGLEDOM.

Još jednom, jebem vam mater.

Kako nauče sva slova, devojčice počinju da čitaju tekstove o dijetama. Kako uključe televizor ili internet, na svakom koraku će ih „napadati“ ravni stomaci manekenki i fitnes modela uz jasnu poruku: ako hoćeš da budeš društveno prihvaćena, moraš da budeš mršava. Moraš da imaš thigh gap. U protivnom, ne vrediš ništa.
Počni sa dijetom sa 12 godina, do 18. izgubi redovan ciklus i onda moli Boga da ne sklizneš u anoreksiju (psihijatrijsku bolest sa najvećim procentom morbitideta, uzgred). Onda ostani u drugom stanju (pod uslovom da nisi već isuviše sjebala svoje hormone dijetama na kojima si od 12. godine), i obavezno kreni u teretanu i jedi što manje, jer, ne daj Bože da se ugojiš. Rodi to dete, ako ti je ono uopšte i bitno (da ti je bitno, vodila bi računa o njemu dok ti je u stomaku tako što bi ga hranila) i onda brže, bolje kreni u teretanu i za što kraće vreme vrati svoju „tinedžersku liniju“, jer svakim danom za ovo društvo si sve manje i manje vredna.

Da se ponovim: jebem vam mater.

Svi vi… novine, televizija, internet gurui, „dobronamerni savetnici“…

OSTAVITE ŽENE NA MIRU!

Prestanite da nas sistematski jebete u zdrav mozak od najranijeg detinjstva, prestanite da nam namećete kako treba da izgledamo, kako treba da razmišljamo, šta treba da nas interesuje, kako treba da se ponašamo, prestanite da nam zagledate u tanjire. Prestanite da nas okrećete i trujete jedne protiv drugih, prestanite da stvarate to veštačko, bolesno rivalstvo među ženama u kojem najmršavija pobeđuje.

PRESTANITE DA NAS SVODITE NA JEBENI KONFEKCIJSKI BROJ.

Fitness mame nisu relevantne za 99.9% ženske populacije. Zašto? Zato što za 99.9% žena, fitnes nije profesija, niti životno zanimanje. Za fitnes mamu je bitno da izgleda „isečeno“, jer to kod klijenata ispranih mozgova stvara privid „forme“ i „zdravlja“, i to joj donosi prihod. Samim tim, fitnes mama može sebi da priušti luksuz da se hrani onako kako se hrani fitnes profesionalac, da provodi po 6 sati dnevno u teretani i sl. 99.9% žena nema taj luksuz. Zato prestanite. To što radite je odvratno, nisko, nepošteno, grozno i jadno.

Hoćete da pomognete porodiljama? Stvarno da im pomognete? Pričajte im o postporođajnoj depresiji. Nemojte im davati blanko preporuke vežbi, jer ne znate u kakvom su stanju njihovi karličini i trbušni mišići. Pričajte o inkontinenciji nakon porođaja. Pričajte o zdravom odnosu prema telu, ne natrljavajte im na nos fitnes mame sa njihovim trbušnjacima.

Hoćete da pomognete ženama? Širite poruke zdravlja, a ne mršavosti. Promovišite snažnu, samostalnu ženu koja je ponosna na sebe i na sve što je postigla, na ženu koja ne dozvoljava da je neko svede na fizički izgled. I nije bitno da li je žena mršava, popunjenija, fizički jaka, fizički slaba… mi smo daleko više od toga.

U protivnom… jebem vam mater.

Moja priča

Posted on

iliti: kako mi je malo falilo da zaglavim ozbiljan poremećaj ishrane

Postoji jedna velika i tužna istina. Onaj ko se jednom ugoji, pa smrša, taj je najverovatnije sjeban za ceo život.

Oduvek sam bila korpulentno klinče. Kršni i visoki roditelji (sa jedne strane familije zlatiborski gorštaci, sa druge miks Hercegovine, Like i Zagorja) su dali odličan genetski “ram” . A lokalna kuhinja je taj “ram” fino popunila. Dok sam se bavila sportom i vodila koliko-toliko aktivan život, sve je bilo super. A onda, kada jednom teretanu zameniš knjigom (ili kompjuterom, ili radnim stolom sa foteljom ili… ili… ili…), sve manjkavosti moje ishrane su došle na naplatu. Za relativno kratko vreme, uspela sam da se ugojim preko 20 kg. No, istini za volju, kilava štitna žlezda i tiroidni panel koji je uvek bio na nivou subkliničkog hipotiroidizma “koji samo treba pratiti” svakako nisu pomagali.

Bilo kako bilo… znajući da pored kršne građe, u porodici furamo i sklonost ka kardiovaskularnim bolestima (čitaj hipertenzija, povišene masnoće, šlog tu i tamo), crvena lampica se upalila na vreme (relativno?), uozbiljila sam se, sredila ishranu i vratila se svojoj dragoj teretani. Ali ovaj tekst nije o tome. Ovo je tekst o onome šta sledi kada se višak smakne.

Znate šta sledi? Panični strah da se ponovo ne ugojite.

Pokušala sam da pronađem idealan način ishrane, te sam počela da se dodatno edukujem. Kako je literatura o tematici dijetetike izuzetno teško dostupna (a dobrim delom i zastarela), Internet se učinio kao idealno mesto koje će mi pružiti odgovore na sva moja pitanja. Da se razumemo, nisam debil. Niti sam neko ko pojma nema kako stvari funkcionišu. Osnove biohemije i fizioloških procesa sam koliko-toliko savladala tokom procesa sopstvenog mršavljenja. Ali nekako, ma koliko razum i logika govorile jedno, svemogući Internet je taj koji je “vrhovna instanca”.

A Internet je rekao – low carb. LCHF. Šećer je zao. Ugljeni hidrati su toksični. Insulin je ubica. Smrt ugljenim hidratima. Voće je najopasnije, fruktoza razara. Internet je rekao – dijeta. Redukciona dijeta. 90% tekstova koji se tiču ishrane su u osnovi jebene redukcione dijete. Kako smršati? Kako se zategnuti? Kako izgubiti stomačić? Kako se rešiti “šlaufa?” Kako izgubiti zadnjih 5 kilograma?

Razum mi je govorio: Ivy, bila si na dijeti. Izgubila si višak koji si imala, ali si izgubila i nešto mišićne mase. Dosta je bilo kalorijskog deficita, hajde sad malo da jedeš normalno. Internet sa svim svojim guruima, što domaćim, to i stranim mi je vikao: “NE! NE! MORAŠ JOŠ DA SMRŠAŠ! ŠTA “JEDI NORMALNO?” HOĆEŠ DA POJEDEŠ TU TESTETNINU, PA DA SUTRADAN BUDEŠ 5 KILA TEŽA, A?”

I priznaću. Internet je pobedio razum i logiku. Sve ono što sam znala, sav moj intelekt, svo moje znanje, kapituliralo je pred dogmom… Dogmom koja kaže: Žensko nikad nije dovoljno mršavo. Šećer je zlo.

Primetila sam da sam počela da mrzim sopstveno telo. Išla sam redovno u teretanu, gde sam pratila najbolje moguće trening protokole i to od vrhunskih stručnjaka iz oblasti treninga i fizičke pripreme. Eric Cressey, Mike Robertson, Mark Rippetoe… Znala sam da moram da ojačam. Pokušavajući da ojačam fizički, moja volja je postajala sve slabija. Jednostavno, rezultati su izostajali. Na treningu nisam imala snage, oporavak mi je bio nikakav. Sve brojke na treningu su se zakucale, nisam postajala jača, ali sam zato u licu postajala sve bleđa. Napokon, kazaljka na vagi se zakucala. Sve je stalo. Osećala sam se mizerno. Promašeno.

Na mahove bi razum dobio bitku, pa bih nakon treninga pojela bananu uz proteinski šejk. Ili bih čak pojela porciju ovsenih pahuljica. A nakon toga bih se pogledala u ogledalo i sebe videla ugojenu. Kretenski, zar ne?

Podvukla sam crtu, napravila rekapitulaciju i došla do zastrašujućih podataka. Trenirala sam 6x nedeljno. Unosila sam ne više od 1700 kcal dnevno, što je za moju visinu (1.83) PREMALO. Došla sam do tačke kada sam opasno počela da gubim snagu na treningu. Izgubila sam koncentraciju, bila sam hronično umorna i neraspoložena. Moje telo je tražilo ugljene hidarate. Moji mišići, moj mozak…

Sećam se dana kada je keva donela gajbicu malina. Sveže, tek obrane. Gledala sam ih nekoliko sekundi i onda sam brže-bolje pobegla iz prostorije. Jebote, počela sam da se plašim voća.

Ima tu još jedna stvar. Kada sebe dugo lišavaš nečega, pre ili kasnije, sistem se slomi. U slučaju ugljenih hidrata, to se ogleda u periodničnim epizodama prejedanja. Tj binge eating. Kod mene je to bilo ovako… 8-9 dana držim UH na apsolutnom minimumu, ispod 50g dnevno. A onda 10. dan puknem i razvalim se od napolitanki, čokolade, keksa i torti. Sutradan se osećam kao najobičnije govno koje ostane na treningu 4 sata, “za kaznu”.

U međuvremenu sam se povukla u sebe. Društveni život mi se sveo na dvevne izlaske, kada bih mogla da popijem samo limundu ili čaj. Ručak sa prijateljima? Kako da ne. Povrh svega, zdravlje je počelo da trpi. I to ozbiljno. Subklinički hipotiroidizam je prerastao u Hašimotov hipotiroidizam. Vrag je odneo šalu.

Trenutak kada sam se trgnula iz pakla je bio kada me je draga osoba pitala: “Da li se sećaš kada si poslednji put izdržala više od 3 dana da nisi na dijeti? Da nisi u deficitu?”

Tri godine.

Tri jebene godine odricanja. Maltretiranja sopstvenog tela i razuma. Tri jebene godine tokom kojih sam bila rob dogmi i poluistina.

Shvatila sam da je vreme da vratim svoj život nazad. Stidljivo sam počela da jedem sve. Polako sam počela da povećavam dnevni unos kalorija. Stručna literatura je bila neumoljiva: ko ima hipotiroidizam, NE SME da izbacuje ugljene hidrate. Prestala sam da čitam idiotske blogove i forume koji su veličali bilo koji tip ishrane koji obuhvata izbacivanje čitave grupe namirnica. Vagu sam sklonila daleko od očiju. Jedini parametar mi je postao trening. Koliko sam podigla danas? Da li je bolje nego prošle nedelje? Nije? POJAČAJ KLOPU.

Da li je bilo lako? Ne mogu rečima da vam opišem unutrašnje lomove svaki put kada bih sebi napravila porciju paste sa arrabbiata prelivom. Flešbekovi ugojene verzije sebe. Unutrašnji glas koji ponavlja “insulin će ti sve to smestiti u masno tkivo”. I glas razuma koji je u početku bio tih, a posle sve jači i jači, koji mi je govorio “hrana je gorivo. Mišići su ti gladni”.

Bilo je potrebno dosta vremena da dođem do tačke na kojoj sam danas. Kada bez griže savesti jedem sve, naravno, trudeći se da se se hranim zdravo. Prestala sam da robujem hrani. Prestala sam da se plašim ugljenih hidrata. Šećera. Počela sa da čitam stručne tekstove, studije… a ne gluposti koje serviraju internet gurui. Trening mi je postajao sve bolji. Moj izgled se popravljao, počela sam da dobijam na mišićnoj masi, bez gojenja.

I sada tvrdim… umerenost je ključ. Ne postoji dobra i loša hrana. Ne postoji dobra i loša grupa namirnica. Proteini su dobri. Masnoće su dobre. Ugljeni hidrati su dobri. Bez obzira da li hoćemo da smršamo, da nabacimo masu ili pak, da ostanemo isti.

Da li moja priča ima happy end? Ne znam. Zato što još nije gotova. Ovo je borba. Iako sam živi primer da nije potrebno lišavati sebe hrane koju volimo, često uhvatim sebe kako se lomim kada vidim keksić na dohvat ruke. Jezivo je teško pobeći iz tog mentaliteta konstantne dijete. Jezivo teško.

Bila sam opasno blizu da iz ortoreksije skliznem u nešto mnogo ozbiljnije. Ali kada priđeš tako blizu ivici ponora, skapiraš koji si kreten. Hoću da verujem da sam naučila svoju lekciju. Iskustvo je na mojoj strani. Nauka je na mojoj strani. Razum je na mojoj strani. Možda ovoj borbi nikada neće biti kraja, ali barem znam da sam sama sebi najveći neprijatelj. Optimizam mi uliva to što uz fizičko jačanje, jačam i mentalno.

Nadam se da će barem neko izvući pouku iz moje priče.

Masa – jeres!

Posted on

OK, nije me bilo neko vreme. Nemam neki pametan izgovor zašto. U stvari, imam: svo slobodno vreme sam iskoristila radeći na sebi. HA! Može da prođe? Može? Super.

No, šalu na stranu. Leto se polako bliži kraju (ako se onaj clusterfuck sastavljen od kiše, vrućine i oluja uopšte može nazvati “letom”), računam da je period žestokih “bikini” dijeta završen (neće nam nedostajati) i da je krajnje vreme da se ponovo zaputimo u teretanu da bi naredno leto dočekali u još boljoj formi. (Prvo lice množine koristim da bi se i vi osećali bolje, pošto ja, jel’te, nisam izbijala iz teretane od Božića, no dobro)

Ali sada, ozbiljno, ne znam žensku osobu koja nije bila na nekoj redukcionoj dijeti tokom leta. I to u neku ruku kapiram, taština je opaka stvar, a društvo od žene zaheva mnogo više nego od muškarca. Nazovite me feministkinjom, svakako se neću uvrediti, ali mi kao žene smo izložene daleko većem pritusku da izgledamo dobro, u poređenju sa muškarcima. Prelistajte samo srpske dnevne novine (tj tabloide, novine nemamo odavno), i videćete kakvom teroru su podvrgnute javne ličnosti ženskog pola ako se ugoje nakon ili tokom trudnoće, a kamoli ako nemaju porođaj iza sebe? Pa jebote, kuda ide ovaj svet?!

Elem… kraj ranta. Da se vratim na temu. Ukoliko niste neko ko ima ozbiljan problem u glavi, pa je stalno na nekoj dijeti, krajnje je vreme da okončate period u kojem se hranite kao vrabac i počnete da jedete. Zašto? Razloga je mnogo. O nekima sam već pisala, ali nabrojaću samo jedan: konstantan kalorijski deficit dovodi do metaboličkog usporavanja i narušava zdravlje.

Jednostavno, ne možeš da se prolongirano hraniš ispod metaboličkog minimuma, a da očekuješ da ti organizam bude zdrav.

Zato, stigla nam je jesen, stiglo nam je pravo vreme za – MASU!

Šta? Zgranute ste? Masa? Masa, as in “vaga pokazuje koji kilogram više, spaliću se?” Da. Masa u smislu, izgubili ste masno tkivo, sad je vreme da dobijete mišićnu masu, a ne da se ponovo ugojite.

Dakle, da se razumemo: govorim o mišićnoj masi. Dobijanju mišićne mase.

Dobro, Ivy, zašto bi bilo koje žensko htelo da bude mišićavo?

Pa recimo zato što mišići daju oblik našem telu. Bez mišića bi izgledali kao kosturi na kojima visi koža, pošto ne bi bilo mišićne mase da telu da tonus. Naravno, ima nas svakakvih, pa i takvih koji streme takvom izgledu. Ali se sve nešto računam da sam takve davno najurila sa bloga slikama fantastično građenih crossfitašica i hrane. Ako nisam, evo.

annie2

run, cardio bunny, run! the food is gonna get ya!

run, cardio bunny, run! the food is gonna get ya!

Evo primera. Smršali ste. Prelepo. I kao svako tipično žensko, želite da “zategnete” kožu ispod ruke, da vam ne “tarlaha” (mnogo gotivan izraz koji sam pokupila od lokalnih domaćica što đipaju po bicikli satima, naravno, bez rezultata, pošto bicikla i cardio ne mogu da zategnu kožu na tom delu. A ni bilo gde drugde). Postoje dva načina da to uradite. Prvi način je da se latite tegova i počnete da jedete kao šampion i tako tu izgradite mišićnu masu. Koža više neće visiti, a vaše ruke i ramena će poprimiti fantastičan i zategnut izgled. Valjda vam je jasno da kod takvih stvari cardio ne pomaže. Možda vam je zumba zabavna, ali zaista ne vidim kako će ona da vam reši problem.

(A, da, pomenula sam da postoje dva načina. Drugi je hirurška intervencija otklanjanja viška kože. Oporavak dugotrajan, bolan, neophodno mirovanje tokom kojeg ćete najverovatnije vratiti sve one kilograme koje ste izgubili. Pozzić! :* )

Isto važi za bilo koju regiju. Visi vam guzica (pardon my French)? Ako izgradite glutealne mišiće ispod, neće više visiti.

A kako se grade mišići? Potrebne su 3 stvari.

1) trening sa opterećenjem. Kardio na apsolutnom minimumu, i to baš ako morate, onda HIIT. Moraju tegovi. Mora da bude teško. Mora da bude naporno. Mora da bude bolno. Prva faza izgradnje mišićnih vlakana je njihovo oštećenje i cepanje. Kako? Treningom sa opterećenjem.

2) odgovarajuća ishrana. Druga faza izgradnje mišićne mase obuhvata popravku oštećenih mišićnih vlakana. Kako? Hranom. Morate da jedete. I to dosta. I to zdravo. Iako deluje jednostavno, nije. I za žensku osobu je najteže u psihološkom smislu. No, o tome nešto kasnije.

3) odmor. Sve ono što ste uradili na treningu, sva klopa koju ste smazali, sve to pada u vodu ukoliko svom organizmu ne obezbedite adekvatan odmor. Minimum 7 sati sna. Bez svakodnevnih treninga. Brinite o svom telu, dajte mu vreme da se oporavi i rezultati neće izostati.

Psihološke blokade

Jedna od najvećih prepreka na putu ka boljem fizičkom izgledu je upravo ženska psiha. Taj ukorenjeni strah od gojenja. Nije vam problem da radite i najteže vežbe, da se hranite kako treba, ali ako stanete na vagu i vidite da ste jedan kilogram teži, vaš ceo svet će se raspasti kao mehur od sapunice. Krivica? Griža savesti? Odustajanje? Vraćanje na staru dijetu?

Želim da zapamtite jednu rečenicu i da je ponavljate u svojoj glavi u nedogled. Kilogram mišića i kilogram masnog tkiva nisu isto.

Jednostavno, nisu. Ako mislite da izgledate isto sa npr 65kg, bez obzira na procenat telesne masnoće, grdno se varate. Uz dobro koncipiranu ishranu i trening za masu, vrlo je moguće da ćete zapravo izgubiti masno tkivo. Vaga će vam pokazivati istu brojku, ali će se kompozicija vašeg tela promeniti. Ako ste pre početka rada na masi imali 25% telesne masti, nije nemoguće da posle imate 22, 23%. A kako vaga pokazuje istu brojku, a vi izgledate neviđeno bolje, jasno je da ste dobili mišićnu masu, a izgubili masno tkivo. Sledi ilustracija.

Body Transformation - Girl with Abs muscle - 66 kg

No, obično kažem ženskim klijentima da je bolje da se pomire sa tim da će možda dobiti koji kilogram više, tj da će uz mišićnu masu dobiti i nešto masnog tkiva, ako baš ne budu vodile računa kako se hrane. Ali i to je OK, a evo i zašto. Što više mišićnog tkiva imate, nakon završetka faze u kojoj radite na masi, mršavljenje će ići dosta brže i jednostavnije. Setite se onoga što sam pisala ranije, mišići su veliki metabolički potrošači energije. Tih kilo, dva masti koje zaradite na masi, to ćete spržiti za dve nedelje kada za to dođe vreme. A mišići koji ste nabacili će ostati. Super, zar ne?

Na kraju, kako pogoditi tu pravu cifru koliko nam kalorija treba? Kako “namikariti” koliko hrane da jedemo, a da minimiziramo dobijanje masnog tkiva? Preporuka bi bila da unosite 150-200 kcal više od vašeg TDEE, tj količine hrane potrebne za održavanje aktuelne težine. (Zgodan TDEE kalkulator na ovom linku). Primera radi, osoba kojoj je TDEE 2000 kcal je na dijeti unosila 1600kcal. Sada, da bi izgradila mišićnu masu i “utegla” se, treba joj oko 2200 kcal. Nije loše?

Ali, to nije sve. Nije svaka kalorija podjednako dobra za izgradnju mišićne mase. Fokusirajte se na proteine i ugljene hidrate, a masnoće držite na razumnom nivou (od 40-90g dnevno, u zavisnosti od telesne težine). Povećan kalorijski unos tokom mase često zna da se svede na klopanje džank hrane. I to je ok, s vremena na vreme. Ali trudite se da se hranite što je moguće više industrijski neprerađenom hranom. Brze šećere i džank sačuvajte za period neposredno posle treninga.

Dakle… žene, dosta se mučile vaše telo dijetama. Vreme je da uplatite vaše članarine za teretanu, nabacite ljutite face, latite se šipki i tegova, ali i kašike i viljuške. Nabacite meso na svoje kosti. Postanite jače. I fizički, i psihički.

Idemo.

“Ali kako… ali šta… ali… ali…” – Vi pitate, Ivy odgovara

Posted on

pažnja: u narednim pasusima moguća upotreba psovki i jezika koji nikako ne priliči ženskoj osobi. Ali kako sam sa svim potencijalnim čitaocima ovog bloga na “ti”, dadoh sebi za pravo. Eto.

1 – “hoću da imam dugačke, vretenaste mišiće, i zato idem na jogu/pilates/aerobik…”
Ivy says: ovaj, ne. Mišići nisu plastelin, pa da ih modeliraš kako ti volja. Oblik tvojih mišića je u direktnoj anatomskoj vezi sa dužinom tvojih kostiju. Određenim vežbama sa opterećenjem se oblik mišića može donekle korigovati, ali za to o čemu ti pričaš je potrebno mnogo više. Ako hoćeš “duge i vretenaste” (oh, Bože, kako mrzim tu sintagmu) mišiće, nabavi sebi druge roditelje. DNK ne možeš da promeniš dijetom i treningom.

2 – “ali kako osoba X može da jede šta hoće, a vitka je, a ja se ugojim od vazduha?”
Ivy says: od vazduha se ne goji, jebigić. To kako osoba X jede je samo njena stvar. Možda bi bilo bolje da se fokusiraš na sopstveni tanjir i pratiš šta i koliko jedeš. Pod uslovom da si zdrava osoba, onda svakako nisi “posebna pahuljica” koja se eto, zle li sudbine, goji od vazduha. Stavi na papir sve što pojedeš tokom dana, i vidi koliko tu kalorija ima. A ako zaista insistiraš na tome da nešto sa tobom nije u redu, barem je to lako proveriti rutinskom analizom krvi.

3 – “neću da radim sa tegovima, jer ću tako da se nabildujem”.
Ivy says: bullshit. Masa, bila ona mišićna ili adipozna (tj salce) se nikako ne nabija treningom, već hranom. HRANOM. Možeš ti benčovati i sopstvenu telesnu težinu, ako se ne hraniš tako da budeš u suficitu (da jedeš više nego što trošiš), tvoje telo ne može da sagradi mišić. NE MO ŽE. Pa čak i ako se dogodi da ti nakon prvih par treninga mišić naraste, to je samo upala koja će proći i sa kojom će se povući voda iz mišića. Iskuliraj se.

dogma

4 – “šećer je zlo, ne jedem ga više”
Ivy says: ne moraš, onda više ostane meni. Ne, ozbiljno. Izbaci ga skroz, ti rekreativna vežbačice koja traži prečice ka svemu. Ma, drži ga na “nuli”. Tako ćeš u najkraćem mogućem vremenskom roku totalno sjebati svoj metabolizam, nećeš imati snage za trening, i nećeš mi trošiti dragoceni kiseonik u prepunoj teretani svojim prenemaganjem “kako ti je teeeheeeškoooo…”

5 – “ne jedem više gluten”
Ivy says: Zaista? Imaš celijakiju? Neku autoimunu bolest? Ne? A, videla si od Đokovića? Ma bravo. Kako si ti fascinantna osoba. Jesi li u međuvremenu obavestila svu familiju i sve prijatelje kako si ti posebna? Što se mene tiče, ne moraš da ga jedeš, ali me živo zanima koji je sledeći “prehrambeni trend” kojem ćeš se prikloniti.

lookat

6 – “koja je najefikasnija dijeta za zdrav gubitak masti?”
Ivy says: ona koje možeš da se pridržavaš DO KRAJA ŽIVOTA, i koja tvom organizmu daje dovoljne količine proteina, masnoće i ugljenih hidrata, vitamina, minerala i vlakana, a koja je koncipirana na što je moguće manje obrađenoj hrani, uz razumno uživanje u džanku i nezdravoj hrani. Eto kakva dijeta.

7 – “idem u teretanu svaki dan, na traci sam po dva sata, jedem jedva preko 1000 kcal dnevno i ne mršam… šta da radim?”
Ivy says: za početak, pročitaj ovaj tekst. I zapamti: redukcija je moguća samo u dva scenarija. 1 – jedeš manje, treniraš manje ili 2 – jedeš više, ali i treniraš više. Sve ostalo je kontraproduktivno i stavlja te na put “večite dijete”.

8 – “hoću da izgledam kao ovaj fitness model sa naslovnice modnog časopisa”
Ivy says: prvo, te pare koje daješ na “ženske časopise” (koji su po meni svojevrsna uvreda svakoj iole razumnoj ženi) bolje daj za kilo banana i najedi se kao čovek. Drugo, podjednako bitno, sve slike su jezivo fotošopirane, tako da u startu nisu verodostojne. I treće, najbitnije… fitness modeli zaista i mogu da izgledaju “fantastično” u smislu da im se ocrtavaju svi trbušni mišići i vene, ali… to je forma kojoj prethodi nekoliko paklenih meseci treninga i odricanja, a koja može da se održi samo na dan fotografisanja ili poziranja. SAMO NA TAJ DAN. Već narednog dana… o, zdravo, naduti stomačiću, nisam te prepoznala iz prve!

9 – “kupujem samo nemasno mleko i nemasni jogurt jer je tako zdravije”
Ivy says: nađi mi kravu koja daje nemasno mleko, pa mi se onda javi. Do tada, idi doručkuj dvopek. I pazi da dvopek obavezno bude integralni, jer ono… zdravlje.

10 – “treniram zumbu”
Ivy says: ZUMBA SE NE TRENIRA. Zumba je aktivnost. Nešto što radiš u slobodno vreme kada si raspoložena i što je zabavno. Kada nešto treniraš, u 90% slučajeva ti nije ZABAVNO. Ne treba da bude ZABAVNO. Ne trening ne ideš zato što “večeras nemaš omiljenu seriju na TVu”. Ili što se osećaš odmornom. Na trening ideš uprkos umoru, uprkos lošem danu… zumba… ma hajde, molim te. OK, “bolje išta, nego ništa”… Ali nemoj se pretvarati da si nešto što nisi.

zumba

11 – “žensko ne treba da radi sa velikim težinama”
Ivy says: Izvini, ali sa kojim pravom tvrdiš tako nešto? Impliciraš da snažno i sposobno telo nije ženstveno? Ili da žensko nije dovoljno snažno da radi ozbiljne vežbe? Ta tvrdnja je uvredljiva na toliko nivoa. Napusti moj blog.

12 – “šećer izaziva zavisnost, aktivira iste signalne puteve u mozgu!”
Ivy says: misliš, iste one signalne puteve koje aktivira i slušanje muzike koju volimo ili seks? Analogno tome, možemo reći i da slušanje muzike izaziva zavisnost kao neka droga.

13 – “ako hoćeš da smršaš, moraš da jedeš čisto!”
Ivy says: dokle god sam živa, linkovaću ovaj tekst (univerzitetski profesor koji je smršao bazirajući svoju hranu na slatkišima i konditorskim proizvodima da bi USPEŠNO DOKAZAO POENTU). Nije toliko bitno šta jedeš, dokle god si u kalorijskom deficitu. Koliko to komplikovano može da bude da se ukapira, Boga mu ljubim?!

1426

14 – “kada jedemo šećere, skače nam insulin i on blokira mršavljenje, zato ne treba jesti šećere”
Ivy says: i ja sam nekada bila mlada i glupa, ali sam u međuvremenu evoluirala, probudila se, protrljala okice i bacila te dogme u kantu za đubre. Ali hajde, da ti ja ne bih solila pamet previše, hrani se nedelju dana tako što ćeš svakih sat vremena pojesti jednu kafenu kašiku šećera. Kafena kašika je oko 8g šećera, što je 32 kalorija… na 24 sata, to je 768 kcal dnevno. Tvojom logikom, nećeš smršati ni grama zbog konstantno povišenog insulina. Probaj par dana, pa mi se javi. E da, uzgred, možda usput fasuješ dijabetes, ali jbg, to je cena koja mora da se plati da bi se razbila dogma.

15 – “imam manje od 13 godina i majka me već godinama tera na dijetu”
Ivy says: majka ti je kučka. Dobro zapamti kako se ponaša prema tebi, da bi znala kako da se sutra NE ponašaš prema svom detetu.

16 – “ama dosta više sa mršavljenjem, ja hoću da nabijem malo mišićne mase, imam noge kao čačkalice, a dupe u tragovima. A na netu samo tekstovi o dijetama!”
Ivy says: I know, right? Zato što, ako si žensko, po defaultu treba da smršaš. Šta, ne treba da smršaš, nisi gojazna? Nema veze. Opet je naopako da jedeš ono što ti se jede, više puta tokom dana. Kako to misliš, žensko si, a nećeš da smršaš? Jesi ti sigurna u to? Ouuukei… ako ti tako kažeš. Elem… moj savet: jedi žestoko i treniraj još žešće. Zaboravi pink tegiće, zaboravi eliptike i svako trčanje na distancama dužim od 1km. Lati se ozbiljnih težina. Radi koncetrisano. Menjaj intenzitet treninga svake nedelje… povećavaj opterećenje, pa smanjuj… igraj se sa brojem ponavljanja. Spavaj kvalitetno, drži stres pod kontrolom i, najbitnije od svega – JEDI.

Do sledećeg čitanja… JEDITE NEŠTO.

Ivy