RSS Feed

Monthly Archives: October 2014

Moja priča

Posted on

iliti: kako mi je malo falilo da zaglavim ozbiljan poremećaj ishrane

Postoji jedna velika i tužna istina. Onaj ko se jednom ugoji, pa smrša, taj je najverovatnije sjeban za ceo život.

Oduvek sam bila korpulentno klinče. Kršni i visoki roditelji (sa jedne strane familije zlatiborski gorštaci, sa druge miks Hercegovine, Like i Zagorja) su dali odličan genetski “ram” . A lokalna kuhinja je taj “ram” fino popunila. Dok sam se bavila sportom i vodila koliko-toliko aktivan život, sve je bilo super. A onda, kada jednom teretanu zameniš knjigom (ili kompjuterom, ili radnim stolom sa foteljom ili… ili… ili…), sve manjkavosti moje ishrane su došle na naplatu. Za relativno kratko vreme, uspela sam da se ugojim preko 20 kg. No, istini za volju, kilava štitna žlezda i tiroidni panel koji je uvek bio na nivou subkliničkog hipotiroidizma “koji samo treba pratiti” svakako nisu pomagali.

Bilo kako bilo… znajući da pored kršne građe, u porodici furamo i sklonost ka kardiovaskularnim bolestima (čitaj hipertenzija, povišene masnoće, šlog tu i tamo), crvena lampica se upalila na vreme (relativno?), uozbiljila sam se, sredila ishranu i vratila se svojoj dragoj teretani. Ali ovaj tekst nije o tome. Ovo je tekst o onome šta sledi kada se višak smakne.

Znate šta sledi? Panični strah da se ponovo ne ugojite.

Pokušala sam da pronađem idealan način ishrane, te sam počela da se dodatno edukujem. Kako je literatura o tematici dijetetike izuzetno teško dostupna (a dobrim delom i zastarela), Internet se učinio kao idealno mesto koje će mi pružiti odgovore na sva moja pitanja. Da se razumemo, nisam debil. Niti sam neko ko pojma nema kako stvari funkcionišu. Osnove biohemije i fizioloških procesa sam koliko-toliko savladala tokom procesa sopstvenog mršavljenja. Ali nekako, ma koliko razum i logika govorile jedno, svemogući Internet je taj koji je “vrhovna instanca”.

A Internet je rekao – low carb. LCHF. Šećer je zao. Ugljeni hidrati su toksični. Insulin je ubica. Smrt ugljenim hidratima. Voće je najopasnije, fruktoza razara. Internet je rekao – dijeta. Redukciona dijeta. 90% tekstova koji se tiču ishrane su u osnovi jebene redukcione dijete. Kako smršati? Kako se zategnuti? Kako izgubiti stomačić? Kako se rešiti “šlaufa?” Kako izgubiti zadnjih 5 kilograma?

Razum mi je govorio: Ivy, bila si na dijeti. Izgubila si višak koji si imala, ali si izgubila i nešto mišićne mase. Dosta je bilo kalorijskog deficita, hajde sad malo da jedeš normalno. Internet sa svim svojim guruima, što domaćim, to i stranim mi je vikao: “NE! NE! MORAŠ JOŠ DA SMRŠAŠ! ŠTA “JEDI NORMALNO?” HOĆEŠ DA POJEDEŠ TU TESTETNINU, PA DA SUTRADAN BUDEŠ 5 KILA TEŽA, A?”

I priznaću. Internet je pobedio razum i logiku. Sve ono što sam znala, sav moj intelekt, svo moje znanje, kapituliralo je pred dogmom… Dogmom koja kaže: Žensko nikad nije dovoljno mršavo. Šećer je zlo.

Primetila sam da sam počela da mrzim sopstveno telo. Išla sam redovno u teretanu, gde sam pratila najbolje moguće trening protokole i to od vrhunskih stručnjaka iz oblasti treninga i fizičke pripreme. Eric Cressey, Mike Robertson, Mark Rippetoe… Znala sam da moram da ojačam. Pokušavajući da ojačam fizički, moja volja je postajala sve slabija. Jednostavno, rezultati su izostajali. Na treningu nisam imala snage, oporavak mi je bio nikakav. Sve brojke na treningu su se zakucale, nisam postajala jača, ali sam zato u licu postajala sve bleđa. Napokon, kazaljka na vagi se zakucala. Sve je stalo. Osećala sam se mizerno. Promašeno.

Na mahove bi razum dobio bitku, pa bih nakon treninga pojela bananu uz proteinski šejk. Ili bih čak pojela porciju ovsenih pahuljica. A nakon toga bih se pogledala u ogledalo i sebe videla ugojenu. Kretenski, zar ne?

Podvukla sam crtu, napravila rekapitulaciju i došla do zastrašujućih podataka. Trenirala sam 6x nedeljno. Unosila sam ne više od 1700 kcal dnevno, što je za moju visinu (1.83) PREMALO. Došla sam do tačke kada sam opasno počela da gubim snagu na treningu. Izgubila sam koncentraciju, bila sam hronično umorna i neraspoložena. Moje telo je tražilo ugljene hidarate. Moji mišići, moj mozak…

Sećam se dana kada je keva donela gajbicu malina. Sveže, tek obrane. Gledala sam ih nekoliko sekundi i onda sam brže-bolje pobegla iz prostorije. Jebote, počela sam da se plašim voća.

Ima tu još jedna stvar. Kada sebe dugo lišavaš nečega, pre ili kasnije, sistem se slomi. U slučaju ugljenih hidrata, to se ogleda u periodničnim epizodama prejedanja. Tj binge eating. Kod mene je to bilo ovako… 8-9 dana držim UH na apsolutnom minimumu, ispod 50g dnevno. A onda 10. dan puknem i razvalim se od napolitanki, čokolade, keksa i torti. Sutradan se osećam kao najobičnije govno koje ostane na treningu 4 sata, “za kaznu”.

U međuvremenu sam se povukla u sebe. Društveni život mi se sveo na dvevne izlaske, kada bih mogla da popijem samo limundu ili čaj. Ručak sa prijateljima? Kako da ne. Povrh svega, zdravlje je počelo da trpi. I to ozbiljno. Subklinički hipotiroidizam je prerastao u Hašimotov hipotiroidizam. Vrag je odneo šalu.

Trenutak kada sam se trgnula iz pakla je bio kada me je draga osoba pitala: “Da li se sećaš kada si poslednji put izdržala više od 3 dana da nisi na dijeti? Da nisi u deficitu?”

Tri godine.

Tri jebene godine odricanja. Maltretiranja sopstvenog tela i razuma. Tri jebene godine tokom kojih sam bila rob dogmi i poluistina.

Shvatila sam da je vreme da vratim svoj život nazad. Stidljivo sam počela da jedem sve. Polako sam počela da povećavam dnevni unos kalorija. Stručna literatura je bila neumoljiva: ko ima hipotiroidizam, NE SME da izbacuje ugljene hidrate. Prestala sam da čitam idiotske blogove i forume koji su veličali bilo koji tip ishrane koji obuhvata izbacivanje čitave grupe namirnica. Vagu sam sklonila daleko od očiju. Jedini parametar mi je postao trening. Koliko sam podigla danas? Da li je bolje nego prošle nedelje? Nije? POJAČAJ KLOPU.

Da li je bilo lako? Ne mogu rečima da vam opišem unutrašnje lomove svaki put kada bih sebi napravila porciju paste sa arrabbiata prelivom. Flešbekovi ugojene verzije sebe. Unutrašnji glas koji ponavlja “insulin će ti sve to smestiti u masno tkivo”. I glas razuma koji je u početku bio tih, a posle sve jači i jači, koji mi je govorio “hrana je gorivo. Mišići su ti gladni”.

Bilo je potrebno dosta vremena da dođem do tačke na kojoj sam danas. Kada bez griže savesti jedem sve, naravno, trudeći se da se se hranim zdravo. Prestala sam da robujem hrani. Prestala sam da se plašim ugljenih hidrata. Šećera. Počela sa da čitam stručne tekstove, studije… a ne gluposti koje serviraju internet gurui. Trening mi je postajao sve bolji. Moj izgled se popravljao, počela sam da dobijam na mišićnoj masi, bez gojenja.

I sada tvrdim… umerenost je ključ. Ne postoji dobra i loša hrana. Ne postoji dobra i loša grupa namirnica. Proteini su dobri. Masnoće su dobre. Ugljeni hidrati su dobri. Bez obzira da li hoćemo da smršamo, da nabacimo masu ili pak, da ostanemo isti.

Da li moja priča ima happy end? Ne znam. Zato što još nije gotova. Ovo je borba. Iako sam živi primer da nije potrebno lišavati sebe hrane koju volimo, često uhvatim sebe kako se lomim kada vidim keksić na dohvat ruke. Jezivo je teško pobeći iz tog mentaliteta konstantne dijete. Jezivo teško.

Bila sam opasno blizu da iz ortoreksije skliznem u nešto mnogo ozbiljnije. Ali kada priđeš tako blizu ivici ponora, skapiraš koji si kreten. Hoću da verujem da sam naučila svoju lekciju. Iskustvo je na mojoj strani. Nauka je na mojoj strani. Razum je na mojoj strani. Možda ovoj borbi nikada neće biti kraja, ali barem znam da sam sama sebi najveći neprijatelj. Optimizam mi uliva to što uz fizičko jačanje, jačam i mentalno.

Nadam se da će barem neko izvući pouku iz moje priče.

Advertisements